ЦРНОГОРСКО-РУСКИ ОДНОСИ

„... што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине,
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу ... “

(Петар II Петровић Његош, „Горски вијенац“)


„Црну Гору је могуће пропутовати за један дан, али да се упозна потребан је цијели живот. “

(Ј. Јевгењевич Бичков, доктор историјских наука, 2000. године постављен за генералног конзула у Црној Гори)


Биће да први црногорско-руски контакт пада у далеку 1698. годину када истакнути државник Петра Великог, столник П. А. Толстој, током свог боравка у Млецима, на путу кроз ондашњу Далмацију, стиже у Пераст да тамо посјети руске бојаре који изучавају морепловство.Између осталог, Толстој посебно запажа (и о томе обавјештава руски двор) велику сличност овдашњих, приморских Срба са донским козацима: ,,Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем“, каже он, и додаје: ,,Недалеко од ових мјеста живе слободни људи који се зову Црногорци . . . Никоме не служе и повремено зарате са Турцима, понекад ратују и са Венетима(Венецијом)“.

Толстој, овом приликом, у Перасту упознаје и Марка Мартиновића, учитеља руских кнежева, који их обучава вјештини морепловства и навигације. Ипак, ово је само једна, макар прва, епизода у више него слојевитој и богатој историји црногорско-руских односа, сваковрсног прожимања на многим пољима, посебно на плану војног ангажовања и ратовања против заједничког непријатеља, Турака, прије свега.

Марко Мартиновић обучава руске бољаре

Руски цар Петар Велики

У то вријеме Петар Велики увелико и предано ради на организовању отпора против Турака; Руски цар посебну пажњу усмјерава на балканске хришћане, које непрестано подстиче на устанак против ,,прогонитеља цркве и православног народа“.Он у Црну Гору шаље своје представнике, потпуковника Михаила Милорадовића, родом из Херцеговине, и капетана Ивана Лукачевића, поријеклом из Подгорице.

Одлазећи из Црне Горе Михаило Милорадовић оставља Црногорцима повељу свог имена писану на Општем збору Црногораца на Цетињу, априла 16. 1712. године, у којој се потписује у име ,,Благочестивог цара Петра Великог, носилац ордења Михаило Милорадовић " : „Допушта им се (Црногорцима) свака слобода, да су своје власти, да немају над собом господара, него само цара, а другу нижу господу и официре да имају од својих племеника и од свог отачаства, а од друге земље и од другог племена да немају никаквог војводе, ни капетана, ни старјешине, само цара по царском закону и суду, а по духовницима митрополита, ТАКО КАКО СМО ИХ И НАШЛИ!“

У писму од 3. марта 1711. године, које су Милорадовић и Лукачевић уручили на Цетињу владици Данилу, руски цар позива „једнородне“ Црногорце да устану у свеопшти бој против Турака. Посланица је наишла на велики одјек борбених Црногораца.Тим поводом владика Данило сазива скупштину племенских главара и у обраћању, између осталог, каже: “Ми смо чули да постоји хришћански цар у сјеверном дијелу свијета, богзна колико далеко . . . Ево данас, хвала Богу, ми видимо његове посланике и имамо у рукама његову грамоту. . . И Руси и ми смо исте крви и истог језика.Наоружајте се браћо Црногорци!Ни ја не жалим, ни имање ни живот свој, и спреман сам да пођем са вама у службу цару хришћанскоме и нашем отачаству“.

Гусле

Владика Данило

Писмо које је Петар Први упутио Црногорцима, а они га срцем разумјели, опјевао је и народни пјевач:

 

„Ој ви славни Црногорци,
С Турцима што мира нигда немате,
Само ви ми помоћи можете...
Ви с Русима једнога сте рода,
Једне вјере, једног језика!...
Освојите што више можете,
У Стамбулу да се састанемо...
Расплака се мало и велико,
Свак жаљаше хришћанскога цара,
Михаило пође у Русију
А остави рат у Црногорце“

Од тог доба Црногорци се окрећу Русији, у којој траже спас , чврсту потпору и помоћ својим ослободилачким прегнућима и напорима да сачувају своју слободу.Већ 1712. године Црногорци су јуначки одбили турску казнену експедицију, али 1714. године нијесу могли одољети сили од 120. 000 Турака који су кренули у похару Црне Горе.

Црногорци у засједи

Црногорци се враћају са бојишта

Митрополит Данило напушта Цетиње и након дугог путешествија стиже на далеки руски двор, гдје му Петар Велики уприличује дочек. Том приликом, тачније 25. новембра 1715. године, лично му уручује Повељу за заслуге Црногораца у заједничкој борби православне браће против Турака. Његово је путовање имало далекосежни значај за успостављање дугорочних и пријатељских црногорско-руских односа коју су потом заискрили у чувеној и понешто егзалтираној крилатици: “Нас и Руса 200 милиона!“.

У љето 1718. године, осокољени Црногорци су започели нова ратна дејства на линији Спуж, Подгорица, Жабљак. У међувремену, умножено царско писмо иде из руке у руку, од племена до племена, разгоријевајући наду у коначно ослобођење, не само дијелова Црне Горе, већ и свих српских земаља уз руску помоћ и подршку.

Због различитих историјских околности то се није догодило тако брзо како су напаћени Црногорци жељели, али се од тада у Црној Гори јавља, и како вријеме одмиче, све више разгоријева култ Русије заштитнице и руског цара сведржатеља. Некако у то вријеме, Црногорцима којима су очи једнако упрте у Русију, све више сазријева и увјерење о потреби, па и о неопходности исељавања у Русију.

Цетињски манастир

Биће да су Црногорци и раније, макар појединачно, одлазили за Русију. Али, први покушај да руска влада организовано насели Црногорце у јужне крајеве царства, пада у љето 1752. Године. Тада, наиме, у Црну Гору преко Осијека стиже руски капетан црногорског поријекла, Стеван Петровић „да спроведе један транспорт Црногораца за Русију“.

Почетком руско-турског рата (1768-1774) Катарина II, већ следеће ратне године шаље у Црну Гору руску делегацију са кнезом Ј. В. Долгоруковом, полажући велике наде у савезнишво са Црногорцима. Они су се, по њеном суду, ,,већ више пута показали као најжешћи противници Турака“.

Руска мисија стиже у Црну Гору и том приликом допрема значајну количину оружја. Мисија доноси и царско писмо са позивом да се у војнама наступа заједнички и да се „прегази несносно ропство Агарјана“.

Нови руско-турски рат (1787-1791) био је и нови импулс црногорско-руским односима, а од ступања на престо Павла I сарадња се снажно шири и добија на замаху.

Руско-Турски рат 1787-1792

Од 1756. до 1759. године Црногорци су се у пет одвојених група селили преко Кијева у Оренбург и у Москву. За непуне четри године пресељено је укупно 1499 лица. Од 707 одраслих Црногораца, по својој жељи, 688 је распоређено у Нову Србију, а 17 у Славјаносербију.Тако је окончана прва сеоба Црногораца у Русију у вријеме владике Василија.

Потпуно је документовано и добро познато и пресељење Требјешана до кога долази 1804. године, када је у Русију отпутовала група од 22 породице са 100 чланова.Средином сљедеће године поћи ће на дуги пут друга, још бројнија, група од око 50-так породица из истог краја Црне Горе. То тако траје, мање више, непрекидно: Црногорци се у Русију исељавају увијек у мањим групама, најчешће појединачно, о чему свједоче врло исцрпна и драгоцјена истраживања др Момчила Д. Пејовића, посебно она о школовању Црногораца на војним и цивилним, средњим и високим школама у Русији.

Школовање Црногораца у Русији било је од највећег значаја за сиромашну земљу која нија имала редовних грађанских школа све до 1834. године. Први је владика Василије Петровић на своје путовање у Русију, повео групу од десетак младића на школовање. Црногорска младеж ће и у будућим годинама одлазити на школовање у царске градове широм Русије. Тамо похађају разне средње грађанске и војне школе, уписују духовне семинарије и трговачке академије, стручне и занатске школе; Завршавали су Црногорци у Русији и високе војне школе: у Одеси, Тифису, Санкт Петербургу, као и факултете на разним Универзитетима, најчешће у Кијеву и у Москви.

Везе са Русијом стално јачају, а посебно су у успону за вријеме владике Василија, педесетих и шездесетих година 18. вијека. Тај предузетни и полетни владика два пута ће походити Русију у настојању да са руским двором договори званично покровитељство. У том смислу, посебно је интересантна и више него важна Повеља царице Јелисавете, која истиче да је „већи и бројнији излазак Црногораца овамо на војне службе и на пресељење, веома користан за нашу Империју“. При том, руска царица директно позива Црногорце, као неког ко добро зна „пут у Русију“, да тамо долазе самостално (што ће рећи неорганизовано, како би се превазишли спорови са Портом и Аустријом), гдје ће бити ,,прихватани и издржавани као и раније“.

Владика Василије

Овом царском повељом Русија се још обавезује да ће сваке године Црну Гору помагати са 15.000 рубаља. Василије ће , враћајући се у Црну Гору, донијети и 5.000 рубаља награде за заслужне Црногорце. Донијеће и још пара којима ће, између осталог, да сагради и манастир Стањевиће, који постаје ,,расадник руске агитације.“ Ваља посебно напоменути да је, приликом боравка у Русији, владика Василије трудно и приљежно радио на популарисању идеје о пресељењу доброг дијела Црногораца у Империју - по угледу на велику сеобу Срба у Банат и Угарску. Истовремено, владика Василије покушава на сваки начин да изради и обезбиједи званични протекторат Русије над Црном Гором. У томе на успијева из различитих спољноплитичких разлога који Русију у томе ометају, али она , свеједно, издашно помаже Црногорце: што јавно, што потајице, увијек једнако водећи рачуна о црногорским интересима и њеном опстанку (тј. Црне Горе).

Црну Гору и Русију, на крајње необичан начин, спајају и три можда највеће хришћанске реликвије које су, сва је прилика, биле у посједу руске цркве. Оне су, биће, чудним и запретеним путевима стигле у Србију, а одатле у Црну Гору, у манастир Острог.

Ријеч је о икони Филеремоске Богородице (у 7. вијеку насликао је апостол Лука за древно светилиште Филеремос, на острву Родос), онда, о руци Јована Претече који је крстио Исуса у ријеци Јордан, и коначно, у Острогу се налази и дјелић дрвета Часног крста на коме је Христ био разапет.

Манастир Острог

Црногорци, у Јелисаветино вријеме, скромно али једнако поступно, увијек појединачно и у мањим групама, исељавају у Русију. Тамо убрзо стичу славу, углед и друштвени статус. Баш у то доба у Русију пристижу и браћа, Јован и Марко Војиновић, поријеклом из Херцег Новог. Врло брзо напредују у војној служби и добијају високе чинове адмирала Руске флоте. Недуго потом, Марко оснива Црноморску флоту, а касније командује и Дунавском флотом царске Русије.

За Марка Војиновића (1750-1806.) се говорило да је потомак славне лозе краља Стефана Дечанског, од породице Војиновића, која је од Косова, из града Вучитрна, иселила у Црну Гору. Иначе, Марко се прославио учешћем у скоро свим најважнијим поморским биткама тог доба. Између осталог, посебно се истакао у опсади Бејрута и у руској колонизицији обала Каспијског мора. Био је истакнути војни педагог и капетан личног брода Катарине Велике

Руска царица Јелисавета

Иван Константинович Азвазовскиј: Чесменска битка на мору

Још у току Руско-турског рата (1768-1774) многи су се Бокељи одазвали позиву Катарине II и узели учешће у поморским биткама на страни Руса. У Руској флоти на Средоземљу, под командом адмирала Алексеја Орлова, учешће је узело више десетина приморских Срба из Херцег Новог, Рисна, Грбља и Паштровића. Међу бројним Бокељима, поред Матије Змајевића, ваља још поменути и Стевана Вукотића , родом из Братешића (Грбаљ), првог Јужног Словена који је опловио свијет. Ваља подсјетити и на Ивана Иванов (ича) који је учествовао у борби код Наварина, и на капетан-лајтнанта, Ивана Михајлов (ича), онда на Ришњанина, Петра Ђају Бјеладиновића, капетана Паликућу . . . Под руском заставом пловила је још мнозина одважних Бокеља: корсари, Јово и Илија Црногорац, Шпиро Пјешивац, Симо Желалић, Марко Радимир, Милутин Вучетић . . . и многи други.

В. Ј. Григорович, професор Универзитета у Одеси, на основу убједљиве грађе, тврди да су руској ратној и трговачкој морнарици „животни импулс“, за дуга времена, давале бројне бокешке и црногорске породице вичне морепловству и ратовању на мору.

Попут Јелисавете, једнако се понаша и руски император Павле I, који 1798. године одређује сталну годишњу помоћ Црногорцима у висини од 3. 000 рубаља „за народне потребе и изградњу корисних установа“. Русија је Црну Гору, као што видимо, помагала новчано, слала је и црквене књиге, примала усељенике, смјештала дјецу из виђенијих кућа у Пажевски корпус и школовала на високим школама. Посебно је била посвећена ангажовању Црногораца у руску војску, гдје су они били радо виђени, и гдје су, мимо сваког другог словенског народа, напредовали у служби и добијали највише чинове и командне положаје.

Само је кућа грбаљских Вукотића дала неколицину истакнутих високих војних старјешина руској војсци: адмирала Николу Михаилова Вукотића, вице-адмирала Петра Маркова Вукотића и генерал-мајора Платона Маркова Вукотића. У писаним изворима помиње се још и Јован Вукотић, који се истакао у црногорско-француском рату 1806. године, прво у Боки и око Конавала код Дубровника, а онда и у борбама за Корчулу и Брач.

Руски цар Павле I

Адмирал Алексеј Орлов

Ваља овдје поменути и генерал-лајтнанта, Анта Гвозденовића, доктора медицинских наука и учесника црногорских ослободилачких ратова (1876-1878). Гвозденовић, као руски генерал умировљен 1900. године, биће поново реактивиран у руско-јапанском рату, гдје је био шеф санитета у Манџурији. Познато је и храбро држање у борбама пуковника Томаша, сина војводе Пека Павловића, који је рањаван пет пута, одликован и ванредно унапређиван, да би 1916. године добио генералски чин.

Са тла данашње Црне Горе било је, по свему судећи, 3о адмирала и генерала поријеклом Црногораца! То је, без сумње, јединствен примјер „ и својеврстан феномен у војној историји“ да једна тако мала земља, да тако велики број високих официра једној великој војној сили каква је царска Русија.

Црногорци у руској војсци посебно су били активни током руско-јапанског сукоба. Поред др Анта Гвозденовића и Јована Поповића Липовца ( који ће се прославити у бици код Вафанкуа и на гори Скумирни која је њему у част преименована у ,,гору Липовац"), генерала Андрије Бакића, затим синовца краља Николе I,Владимира Петровића, Филипа Мирова Радуловића, Илије Стругара. . . учествовало је још на десетине виших официра и подофицира, који су на другом крају свијета гинули за Русију и проносили славу црногорског оружја.

Нажалост, до данашњег дана није у довољној мјери истражено и документовано вишевјековно учешће Црногораца у руској војсци. Ипак, први подаци говоре о више од тридесетак генерала и адмирала црногорског поријекла, као и више стотина виших и нижих официра и војника. Сви они су часно служили Русији и доприносили снажним везама два народа.

др. Анто Гвозденовић

учесник Руско-јапанског рата

Матија Змајевић

Матија Змајевић (Пераст, 1680 - Тавров, 1753) припада породици која се убраја у најзнаменитије родове Пераста и цијеле Боке Которске. Старином из села Врбе на Његушима, у неко вријеме, бијаху доселили на Мрлатово „наблизо града“. Матија је завршио поморску школу у родном граду, у Перасту, а вјештине навигације је савладао на броду свог оца, познатог поморца истакнутог у биткама са пиратима на Јадрану и Средоземљу.

Матија је „власник“ једне бурне и скоро литерарне биографије која га води из завјере против Млетака, преко турских казамата, на ноге пред самог Петра Великог. Он ће га лично испитивати из знања и вјештине морепловства. Задовољан, даје му чин капетана и упућује на дошколовавање у Санкт Петербург, у високу поморску школу.

Недуго потом, Матија скреће пажњу великом храброшћу и вјештином у поморској бици код Ханкова (1716. године), гдје командује галијом. Том приликом, заробиће безмало комплетну ескадру контра-адмирала шведске морнарице, Енкелшелда, што му је донијело високу репутацију и велику славу. Остаће запамћен и невиђени гест Петра Великог, који ће, одушевљен Змајевићевим подвигом, да скине свој мач и њиме опаше одважног Бокеља. Матија Змајевић напредује у руској војсци метеорском брзином и већ 1719. године бива унапријеђен у чин контра-адмирала и главног инспектора Балтичке, најзначајније руске флоте. Двије године потом постаје члан Адмиралског колегијума и добија чин вице адмирала. Те исте године му је повјерено и руковођење бродоградилиштем у Санкт Петрбургу, а крајем 1722. године бива распоређен на дужност команданта Руске флоте!

Сигурно нећемо погријешити ако кажемо да већ од почетка 18. вијека постоји, готово традиција, руских царева да материјално и на сваки други начин помажу Црну Гору. Руски двор зна да стане на страну Црногораца, понекад и на уштрб сопствених интереса. Тако ће, рецимо, 1804. године, када Црногорци трпе страховити притисак Аустрије, (иако јој у том тренутку никако не одговара да ремети односе са Хабсбурговцима), Русија да отвори конзулата у Котору. Захвални Црногорци ,,довукли су пред највиши пријесто његовог Височанства 12 ратних застава турских и сабљу Махмуд-паше, коју је црногорска војска отела од њега као ратни плијен“.

Од ступања на пријесто Павла I међусобни односи примјетно напредују и улазе у нову фазу још формалнијег и чвршћег покровитељства Русије. Цар се одриче политике неутралности према Француској и отуда Источно Средоземље и Балкан доспијевају у центар пажње руске владе. Црна Гора, као фактички независна земља, добија важан стратешки значај. И митроплит Петар I Петровић Његош непрестано комуницира са руском владом и двором што резултира низом царских Повеља, између 1798. -1799. године, којима Павле I потврђује „благо- наклоност“ и и „покровитељство црногорскоме и брдскоме славјаносербском друштву“.

Црној Гори је обећана помоћ у виду заштите од спољашњих непријатеља и обнављање годишњих новчаних субвенција. Сам владика је одликован највишим орденом Александра Невског I степена, што је својеврсно признање и цијелој Црној Гори за њену никад посусталу и витешку борбу за слободу и независност.

Договор пред битку

Суша која је три узастопне године мучила Црну Гору, изазвала је масовну глад и невиђено страдање црногорског народа. То је у Русији изазвало дубоко саосјећање и незапамћену солидарност. Сакупљање новчаних средстава било је организовано у свим руским губернијама. До 25. фебруара 1896. године сакупљено је више од 200.000 рубаља за које је купљено жито и упућено бродом за Црну Гору.

Тако је Црна Гора уз несебичну помоћ руског народа побиједила глад и пребродила страшну несрећу која је пријетила цијелом црногорском народу.

Ваља напоменути да су Црногорци притекли у помоћ Русима и учествовали у борби са Наполеоновом Француском, која је кренула у окупацију Боке. У манастиру Савина код Херцег Новог, Петар I организује ратни штаб заједно са руским царским емисарима, М. К. Ивељићем и С. А. Санковским. Ту су се по први пут црногорске и руске ратне заставе среле и нашле једна поред друге. То братство по оружју добиће на замаху нешто касније када се по руским пространствима води огорчена борба са Французима; Владика се тада писмом обраћа нашим Бокељима и позива их на устанак „против проклетог насилника који је напао нашу Свету мајку Русију“.Када су ратна дејства против Француза била обновљена 13. септембра 1806. године, руски бродови уз подршку Црногораца и Бокеља, разбили су француске трупе под командом маршала О. Ф. Мармона, код рта Оштро у близини Херцег Новог.

Ови догађаји нашли су свој одјек и у пјесми П. Меримеа „Црногорци“ која је у преводу А. С. Пушкина насловљена „Бонапарта и Црногорци“:

 

„Црногорци! Шта је то?
Зар се збиља племе зло
Баш не боји наших снага
И пуковник њихов паде
(француски, дабоме - п. а.)
И са њиме стодвадесет људи
Па се одред у бијег даде
Ко од страха да полуди. . . “

Митрополит Петар I Петровић

Након Тилзитског мира (јун, 1807.) француски маршал Мармон, видјевши да је ђаво однио шалу, покушаће да одобровољи црногорског владику и да га привуче на француску страну називајући Русе „непросвијећеним и суровим народом.“ Владика Петар I одговара му следећим ријечима: ,,Молим Вас генерале.. не дирајте моју светињу и горду славу највећег народа, чији сам ја вјерни син. Руси нијесу наши непријатељи, него наша браћа по крви која се према нама односе с љубављу, као и ми према њима. Видите, Ви очигледно малодушношћу мрзите Русе и оцрњујете их, а другим словенским гранама ласкате само тако да би Ваш цар достигао циљ. Али, то Вам неће успјети! Ми смо Словени и нигде немамо друге наде и славе, већ у моћне и нама у потпуности рођене браће Руса. А ко је против Руса, тај није само против Црногораца, већ и свих Словена!“

Подсјећамо да се одлучујућа битка против Француза одиграла 5. јуна код Цавтата. Овако је то описао очевидац тих битака П. Свињов: ,,Црногорци и Бокељи бацали су се, заједно са Русима, на топове и улили су Французима такав страх у кости, да су се они, сваки пут када би их видјели, давали у бјекство.“.

Као резултат заједничких ратних напора, Црногорци и Бокељи су до јесени 1813. године самостално ослободили скоро цијелу Боку. А 29. октобра 1813. године, Одлуком скупштине главара Црне Горе и Боке, одржаној у Доброти, створена је заједничка држава која обухвата Боку, Црну Гору и Брда.

Митрополит Петар I Његош, преминуо је 1830. године. У својој опоруци заклео је Црногорце и Брђане „на вјерност побожној и христољубивој Русији“, а свом наследнику Петру II Петровићу Његошу оставио је аманет: „Богу се моли, Русије се држи!“

Владика Раде, Петар II Петровић Његош

За владавине горостасног владике, Господара и пјесника, политичка оријентација Црне Горе ка Русији још више добија на замаху, јача и снажи. Захваљујући руској помоћи владика за кратко вријеме успијева да решава горућа и одвећ важна културно-просвјетна питања и тако постепено уводи Црну Гору у ред модерних европских држава.

У Санкт-Петербургу је купљена штампарија која је почела да ради на Цетињу 1834. године. Према пројекту потпуковника Д. Н. Озерецковског била је саграђена и резиденција Његошева-тзв. „Биљарда“, гдје је он уредио библиотеку по угледу на обожаваног Пушкина.

За вријеме друге његове посјете Русији цар Николај I је донио одлуку о повећању годишње помоћи Црној Гори са једне, на 9.000 хиљада дуката, што само по себи говори о односима и руској симпатији и љубави за Црногорце. Сам Његош, предсједник Сената, П. Томов и његов замјеник, Ђ. Симов били су награђени највећим руским одликовањем Орденом „Св. Ане“.

А. М. Горчаков који је 1856. године постао министар спољних послова, записаће: ,,Живећи од памтивијека у неприступачним стијенама које образују планински чвор између Далмације, Албаније и Херцеговине, црногорски народ је једини успио да очува своју независност од свих њему сродних Словена који су се, мање или више, подчинили турском јарму. Црногорци су очували једноставност менталитета, неустрашивост и велику љубав према домовини. Ови квалитети одавно су обезбиједили великодушну подршку Императоровог двора. . . “

„Удри за крст, за образ јуначки,
Ко кођ паше свијетло оружје
Ко кођ чује срце у прсима!
Хулитеље имена Христова
Да крстимо водом, али крвљу... “

(Владика, Петар II Његош)

Невесињска пушка (Неки од вођа устанка)

И у вријеме турског напада на Црну Гору, 1853. године, одлучујућим се показало несебично залагање Русије и њено дипломатско мијешање у ратни сукоб. Руси траже тренутни прекид војних дејстава, јер је Црна Гора „слободна земља“ чије становништво ,,никада Турцима није плаћало дажбине“, а Порта „никада тамо није имала суверенитет“..

Ни Његошев наследник, синовац Данило, иако близак француској политици, није успио да поквари вјековне везе два народа. Уосталом, ако је понешто и доведено у питање све је исправљено доласком на књажевски пријесто(1860) Николе I. Када у љето 1875. године плане устанак у Херцеговини против Турака, и Русија и Црна Гора нескривено помажу устанике. Посебно се брину о хиљадама избјеглица које хрле са ратом захваћеног подручја.

Херцеговачки устанак - Херцеговци у засједи)

Војвода и јунак, Трипко Џаковић

Илија Пламенац, побједник на Фундини

У вријеме књаза Николе, дакле, Црногорци помажу Први бокешки (Кривошијски) устанак (1869) и Херцеговачки устанак (1875). С дуге стране, Црногорци су се посебно истакли у ослободилачком рату 1876-1878. године против османлијске Турске. У том тзв. „Вељем рату“ побиједило је црногорско оружје, а и сам се књаз прославио као храбар ратник и вјешт стратег.

Са својим црногорским соколовима, 16. јула 1876. године на Вучјем долу, извојевао је величанствену побједу над Турцима под командом Јуктар-паше. Турци до ногу потучени, безглаво су и у паници напуштали бојиште, остављајући за собом мртве и рањене, оруђе и оружје: двије паше, два пуковника, осам команданата батаљона и још шездесет официра. Црногорци су још заплијенили и 12 топова, више од 3.000 пушака и 21 ратну заставу!

Поход црногорске војске је настављен сјајним побједама на Фундини, Медуну и Дољанима, а успјешно је окончана и опсада Никшића. Током двије војујуће године Црногорци су извели 72 борбена окршаја надирући незауставно све до Улциња и обалног појаса ријеке Бојане. У Вељем рату убијено је више од 100. 000 турских војника! Побједа је одјекнула широм европског континента, Русије и Америке. Стотине црногорских ратника је одликовано домаћим и стараним одликовањима, а сам књаз је добио епитет „цар јунак“.

Битка на Вучјем Долу

Ратна застава са Вучјег Дола

Књаз Никола I Петровић

Већ следеће године Србија и Црна Гора објављују рат Турској, а Русија шаље добровољце и официре. Забиљежено је да пристижу чак и руски ђаци да помогну борбу словенске браће. Када Србија 1877. година бива примораном да иступи из рата, Русија шаље Турској ултиматум и тако зауставља даља ратна дејства. Међутим, Црногорци не стају и храбро настављају да се боре сами, уз невиђену и сваковрсну подршку словенског свијета који не крије своје дивљење. Сви помажу колико могу, а Русије и више од тога. Шаље медицински материјал, отвара пољске болнице са руским љекарима и особљем, који ће несебичним пожртвовањем спасити на хиљаде Црногораца који се, по правилу, нимало не штеде у ратним походима.

Коначно, по одлукама Сан-Стефанског мира и Србија и Црна Гора добијају значајна територијална проширења. Тако обје државе примичу новом вијеку оснажене и спремне да још преданије раде на остваривању својих националних и државотворних циљева.

Од времена међународног признања Црне Горе, од 1878. године, почиње снажан развој привредног, културног и сваког другог напретка и развоја. Зато се овај период назива, са пуно разлога ,,црногорским препородом“..

Александар Лексо Саичић

Александар Лексо Саичић (1873-1911), васојевићки јунак и капетан црногорске војске, понајвише је запамћен по невјероватном умијећу руковања сабљом. Посебно се истакао у двобоју са јапанским самурајем, за који се на запрепашћење руске команде добровољно пријавио, и из кога је изашао као побједник и тако задобио невиђену славу у Русији.
Пјесник је то овако видио: ,,Један другом полетјеше / Ка орлови ударише / А сабље се завитлаше / Према сунцу преливаше...“ .Војске се утишале-двобој на живот и смрт! Када га посијече, као прави црногорски витез, сјаха с коња, поклони се мртвом противнику и галопом крену назад, према запањеним Русима. Према својима, право у легенду!

Послије овог невјероватног подвига постао је каваљер ордена Свете Ане, највећег руског одликовања, и власник мноштва других медаља и ордења. У далекој Манџурији унапријеђен је у чин руског капетана и до краја руско-јапанске војне командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука.

Овјенчан славом убрзо се вратио у родну Црну Гору, гдје му је књаз Никола потврдио капетански чин.

Због свега реченог Црногорци никада не заборављају руску пажњу и бригу за један мали балкански народ, који непрестано крвари на прагу Европе за часни крст и вјеру православну. Не заборављају братску љубав Руса за мало словенско племе, које вјекује на мртвој стражи високо у планинама над морем, чувајући по сваку, ма и највишу цијену, своје име, своју вјеру и своју слободу, која је њима и једини разлог живота.

Стијешњени између Млетака, Турске и Аустрије, Црногорцима је једина узданица православна Русија! Они и не крију своје осјећање безграничне захвалности, о чему, на свој начи, свједочи и чињеница да су се 16. августа 1804. године, митрополит Петар I и племенски поглавари, заклели на вјечну верност Русији!

Тај осјећај међусобне привржености и братске љубави траје до у данашње дане и свједочи о трајним и нераскидивим везама најмањег и највећег православног народа, Црногораца и Руса.

Први Руси, њих око 3.000, стигли су у Боку, у луку Зеленика, са три брода још 1917. године. Многи међу њима били су блиски руском двору, припадали руским интелектуалним и високим друштвеним круговима, а било је и богатог свијета из угледних трговачких породица. Само на једном од бродова, који ће крајем 1920. године да уплови у Боку Которску, допутовало је 3о генерала, професора, доктора наука, писаца и умјетника, љекара, свештеника... и сви они су у избјеглиштво повели своје многољудне породице, жене и малу дјецу.

Руске колоније по обалама Боке оставиле су лијепа и дирљива сјећања код локалног становништва, па се и данас чува успомена на њихов боравак и живот у Црној Гори. Својим знањем и културом унаприједили су живот на црногорској обали и у градовима у унутрашњости. Сви они, љекари, инжињери, музички педагози, наставници и професори... На градском гробљу у Херцег Новом, на тзв. „руској парцели“, подигнут је 1931. године споменик на коме и данас стоји натпис: ,,Руским људима који су изгубили Русију, нека је вјечни мир у братској земљи“.

Ваља, такође, скренути пажњу и на привремени боравак Козачког корпуса у околини Будве и Тивта.

Зато је у Црној Гори, али и у Србији свакако, створен својеврсни култ Русије који има своју историјску генезу и покриће, своју животну снагу и дјелатну енергију и дан данас!

Коначно, ваља се присјетити да су Срби уопште, посебно Црногорци, изнад себе признавали „само Бога и Руског цара!“

Како онда, тако и данас.