РУСИ У СРБИЈИ

Мало ко није чуо за литерарног јунака Тараса Буљбу, запорошког козака чији је лик створио и прославио Никалај Гогољ. Ишчитавајући ово узбудљиво штиво стасавале су бројне генерације Срба, оштриле свој национални понос и разгоријевале ватре патриотских и родољубивих осјећања; све трагајући у козацима, у њиховом традиционалном начину живота и богатој историји, узоре својим националним прегнућима, љубави и оданости отаџбини и слободи.

Мало ко зна да су „Тарасови козаци“, баш они, бивали у Србији. Да су међу српском браћом по оружју, међу српским граничарима на ободу Хабзбуршке монархије трагали своје ново мјесто под звијездом, свој нови дом. Догађало се то негдје с почетка 1785. године, када је аустријски аташе у Јашију јавио генералу Енцелбергу да су козаци из расформиране Запорошке Сече спремни да служе Аустрији као граничари, ,,свеједно, коњаници, пјешаци или шајкаши“. Већ 27. априла исте године Дворски ратни савет доноси одлуку да ове људе насели дуж Тисе, у Темишварском Банату и Бачкој.

Тако су козаци са Дњепра, у једно смутно вријеме, стигли на обале Тисе, међу Србе!

Тарас Буљба

Ипак, најстарија сјећања на Русе у српским земљама сежу у много раније историјско доба, још од времена продора Турске на Балкан, с почетка 15. вијека.

Са територије Кијевске Русије, посебно са јужних пограничних простора, биљежимо прва, углавном појединачна досељавања у Србију, прије свега, црквених и учених људи. Ако о томе и не постоји довољно поуздана фактографија, па је слика нејасна и блиједа, много више знамо о догађајима с почетка 18. вијека. Може се рећи да тада почиње, оно више познато и узорно документовано, и свакако интезивније присуство Руса. Поуздано се зна да је 1721. године Петар Велики на молбу митрополита београдско-карловачког послао 200 књига за српске цркве, и још 400 буквара, 100 граматика и два учитеља. Године 1725. отвара се и прва руско-српска школа у Карловцима (потоњи Сремски Карловци). Тада, по указу Катарине I долази руски свештеник Максим Суворов и отвара школу која ће изњедрити прве српске учитеље који ће потом отварати нове школе широм Србије.

Русka царица Катарина I

Арсеније Јовановић Шакабента

Нешто касније, 1743.године, Арсеније Јовановић Шакабента, доводи у Карловачку митрополију иконописце из Печке лавре. Потом убрзано стижу богослужбене и световне књиге, библије, житија, октоиси, духовни алфабети, али, и књиге из природних наука, бјеседништва, филозофије и др.

У то вријеме у Русији јача још давно запламсала мисао о ослобођењу православне браће, Срба, Бугара и Грка од власти „бурсмана“ - Турака. Та тема постаје јако популарна у руској народној књижевности и литератури. Посебно узвишено, скоро дирљиво, испољавање солидарности са војујућим Србима, који крваре на границама хришћанства у борби са Турцима, на скоро свим српским просторима и земљама, представљао је добровољачки покрет у Русији. Тако је и настала варијанта пјесме „Објавио Турчин рат“:

„Јој, Турчин сече,
те Турчин и бије,
Турчин Србију поробљава,
Ура! Ура! Јој, те ура!,
Турчин Србију поробљава.
Јој, ти православни руски Царе,
Пусти наш одред у бој,
Да Турчина прије зоре заробимо… “

Кубански козак

Скоро као вапај и крик из дна душе за српском браћом који крваре у устанцима у Херцеговини и у безмало свакодневним биткама у Црној Гори. Вијести о почетку Српско-турског рата (1876-1878.) и о српско-црногорском савезу, посебно, изазвали су буру одушевљења у цијелом руском народу, поготово међу Кубанским козацима.

На таласима скоро узвишене саосјећајности, одмах након објаве рата Турској, у Србију стиже на хиљаде руских добровољаца са више од 700 официра. У међувремену Словенски комитет широм Русије, успјешно прикупља више него драгоцену помоћ за Србију. У Србију тада долази и чувени руски генерал Михајил Черњајев, који бива постављен за главног команданта српске војске.

Генерал Михајил Черњајев

Руски добровољци у Српско-турском рату (Битка за Моравац 1876.)

То је баш оно вријеме када Чајковски компонује Српско-руски марш, који је у тој мјери разгорео осјећања солидарности у руском друштву, да је Император био принуђен да објави рат Турској и тако најдиректније притекне у помоћ Србији: ни први ни последњи пут!

Још од првих дана експанзионистичких покрета османлијска Турска се жестоко сударила са растућим отпором словенских народа; Руско православно царство, кроз читаву своју историју, појављује се као инспиратор, главни помагач и гарант ослобођења балканских православних народа од турског јарма. То је оно Руско царство које израста у снажну и моћну православну цивилизацију која баштини и слиједи „најбоље духовне, филозофске, државне и правне идеје старе Грчке, Рима и Византије“.

Ако се с правом може рећи да још увек нијесу у довољној мјери и до детаља истражени врло слојевити српско-руски односи кроз историју, није непознато и сасвим је добро изучено насељавање руске емиграције, након Октобарске револуције и свршетка Првог св. рата, када Русијом умјесто убијеног руског цара, царује црвени терор и бандитизам међународног комунизма који је Русију изабрао за прву жртву.

Генерал Деникин

Током Грађанског рата Русију је напустило преко два милиона њених грађана. Један дио руских емиграната нашао је своје уточиште у Краљевини СХС. Због своје бројности, тај феномен је познат као „зарубежнаја Росија-загранична Русија“. Укупан број Руса који је живио изван Лењинове Русије износио је више од 10 милиона! Прије него што су дошли у Србију руске избјеглице су прошле кроз велика искушења и страдања. Први емигранти појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Главнина једног од избјегличких кракова (од скоро милион људи) стиже и на Балкан после пада генерала Деникина, након заузимања Новоросијска од стране бољшевика(1920.) и прогона са Крима армије под командом барона, генерала Врангела(новембар 1920.).

После лутања по просторима Балкана највећи дио избјеглица насељава Краљевину СХС, углавном њене источне српске крајеве, мада ће насељавати и просторе Босне, Славоније, Хрватске, односно Далмације и Црне Горе, али у неупоредиво мањем броју. Како су овдје дочекани, прије свега у Србији и Црној Гори, најбоље свједочи сам генерал Врангел, који каже: ,,Само нам је Краљевина СХС пружила руку помоћи. Друге савезничке државе су признале власт црвених силеџија... “. Ускоро су „бијели Руси“ почели са стварањем сопствених друштвених, социјалних и просвјетних организација. Основали су руско-српску мушку гимназију, два руска кадетска корпуса и низ других националних институција. Генерал Врангел је 1924. године основао и „Руски Општи Војни Савез“ (РОВС) који је удруживао и организовао војнике и официре бивше Руске царске војске. Иначе, руски војници су вршили службу у Српској граничној стражи.

Генерал Врангел

Владимир Албинавич Мајевски, историчар руске емиграције и савременик, записује: ,,Руси су ушли тада у Српску земљу неоптерећени квотама, визама, разноразним ограничењима, пасошима и сл. Братска земља привила је Русе уз себе. Није их спречавала формалностима које су постојале приликом уласка у европске земље и америчке државе. То треба запамтити и сјећати се са захвалношћу... “

Био је то цвијет руског друштва и интилигенције које предводи генерал Врангел, који се и сам настањује у Сремским Карловцима(1922-1927). Са њим је у друштву, између осталих, и Михаил Владимирович Родзјанка (Председник државне Думе), цјелокупни свети Синод Руске православне цркве у расејању са митрополитом Антонијем на челу, генерал Михаил Алексеев, начелник штаба Руске армије, руски академици, на стотине руских научника, умјетника, љекара, инжињера и официра. Сви су они у Краљевини СХС задржали свој домовински статус и добили пуну пажњу и поштовање државе у коју су избјегли.

Најжилавији отпор бољшевицима пружио је руски царски генерал Петар Николајевич Врангел. Ипак, пред надмоћнијим непријатељским снагама, био је приморан да са Крима евакуише (17. новембра 1920. године) последње остатке своје армије. Евакуација је спроведена уз помоћ 126 бродова, а у избјеглиштво је кренуло више од 150.000 Руса. Од тог броја 100.000 су били војници, а остатак цивили. Само из те групе око 22.000 људи се опредијелило да дође у Краљевину СХС. Србија их је прихватила братски, премда је и сама претрпјела огромне људске и материјалне жртве током Великог рата. У Београду су отворена два прихватна центра а у Земуну и Панчеву по један. Главни штаб Врангелове армије смјештен је у Сремским Карловцима.

Нијесу се све избјеглице задржале у Србији. Они богатији су наставили пут ка Европским земљама, понеко још даље ка Америци.

Током љета 1919. године скоро половина већ приспјелих је напустила нашу земљу. Тако су, рецимо, августа мјесеца 1920. године за Русију отишли да наставе борбу са црвенима и сви, тек свршени, питомци Руског кадетског корпуса у Сарајеву. У Краљевину је по неким подацима стигло укупно око 44.000 руских избјеглица. Касније ће тај број значајно да падне, па да се потом устали на око 25.000 људи, од чега ће три четвртине заувијек да населе Србију.

Генерал Михаил Алексеев

Тај скоро немјерљиви људски потенцијал, у годинама које слиједе, извршиће страховити утицај на Краљевину и значајно допринијети свеукупном развоју Србије, прије свега, на пољу науке, културе и умјетности. И процват индустрије у многоме је резултат образовања наших стручњака на техничким факултетима, гдје су радили руски научници и универзитетски професори. Имена руских академика попут Ласкарева, Салтикова, Билимовича, Фармаковског и других, и дан данас се са поштовањем помињу у Српској Академији наука.

Управо су Руси својим знањем и умијећем дали огроман допринос и у архитектури, градитељству, изградњи путева широм Краљевине, а посебно је драгоцјено њихово учествовање у пројектовању и изградњи жељезница, тако да ни пруга Београд – Бар није прошла без њиховог доприноса.

Међу научним организацијама које су овдје основали Руси, посебно се истицао Руски научни институт у Београду. Он је основан 16. септембра 1928. године са циљем да подржава и унапређује руску научну мисао и дјелатност. Финансирање Руског научног института преузела је на себе Влада Краљевине СХС, па је ускоро овај научни центар стекао завидну репутацију у окружењу и словио за водећи, иако су још два таква руска научна центра били основани у Берлину и Прагу. Током првих десет година свог дјеловања Институт је био смјештен у здању Српске Краљевске академије, а 1933. године је пресељен у новосаграђену зграду Руског дома, који је понио име Императора, Николаја II.

И већина најзнаменитијих руски архитеката тог доба избјегло је из Русије. Многе од њих, на нашу велику срећу, пут је довео у Србију, у добри час. Поглавито су населили Београд, гдје су својим преданим радом ударили печат урбанизацији српске престонице. ,,Најплодоноснији“ је свакако био Николај Петрович Краснов, који је пројектовао здања владе Србије, министарства спољних послова, краљевски двор на Дедињу, цркву Ружицу и многе друге грађевине, да и данас уљепшавају и красе наш град. (Краснов је, такође, прихватио и задатак да обнови завјетну капелу Петра II Његоша на Ловћену, коју су Аустријанци за вријеме Великог рата вандалски порушили и оскрнавили. Краснов је то учинио на највишем нивоу тадашњих конзерваторских знања, тако што је сачувао мјесто, основу, облик и половину камења старе капеле на Ловћену). За другачији, модернији и гламурознији изглед градског језгра Београда нијесу ништа мање заслужни градитељски виртуози, његове колеге: Василије Баумгартен, Сергеј Смирнов, Васиљ Андросов, Валериј Сташевски и Григориј Самојлов.

Николај Краснов, архитекта

Руске архитек те су, као што видимо, добрано задужиле Србију, а ништа мање није значајан долазак и рад руских љекара, напротив. Истраживање др Литвињенка врло прецизно и педантно пописује 435 руских љекара који су пристигли у Србију и одмах почели да раде. Ако се зна да је Србија у ратовима између 1912-1918. године изгубила, ни мање ни више, него 147 својих љекара, онда је јасно шта је њихов долазак значио за напаћену Србију. Међу њима, посебно се издвајају 16 универзитетских професора медицине, а прије свих, Александар Игњатовски, један од оснивача Медицинског факултета у Београду.

Академија Краљевине СХС, а после рата и ЈНА, у пуној мјери су користили огромна знања и искуства на стотине руских стручњака и научника емиграната. У војним училиштима и Академијама било је више десетина руских предавача. Огроман допринос стварању југословенског ваздухопловства дали су и руски пилоти, посебно генерал-мајор В. Ткачев.

Бели Руси су годинама стварали хидро-енергетски систем Краљевине. Међу главним протагонистима и инжињерима овом пројекту, налазили су се и В. В. Горјачковски и И. А. Ласков. Њих још увијек са поштовањем памте и сјећају се у Новом Саду, Панчеву и Београду. Они су пројектовали и градили јединствени систем Дунав-Тиса-Дунав. Овај списак се може допунити са још десетинама и стотинама имена руских људи, избјеглица и емиграната који су вриједно и предано радили и дали немјерљиви допринос развоју и напретку своје нове домовине.

Најпознатији хроничар руске емиграције у Србији Алексеј Арсењев, и сам потомак „белих Руса“, записао је да су се његови сународници досељавали у више таласа. Тако су, рецимо, прву групу досељеника у Нови Сад чинили руски војници. Другу групу је чинило неколико десетина војника, руских добровољаца који су ратовали на Солунском фронту и који нијесу жељели да се врате у бољшевичку Русију. Након такозване „Кримске евакуације“, млада Српска Краљевина је примила најбројнију групу војника и цивила... Посвуда, широм земље, па и у Српску Атину, у Нови Сад, пристигла је група царских Руса од око 2. 000 људи. Међу њима, поред осталих, и позоришни редитељ Јуриј Ракитин; у Српском народном позоришту, чувена руска балерина Марина Олењина оснива балетску групу, а Новосадска опера деценијама није могла да се замисли без руских солиста. Руси су у овом граду пројектовали и саградили на десетине вриједних здања, од којих се посебно издвајају Официрски Дом и Дом народног здравља, чије су фасаде и данас пресвучене петровградском жутом бојом. У Новом Саду су се населили и козаци, војни инвалиди, стручњаци разних занимања, интилигенција и племство, тако да је основана права руска колонија. Остатак живота овдје ће провести и др Геронтиј Гаврилович Харченко, генерал-мајор Диодор Николајевич Чернојаров (васпитач принца Александра Карађорђевића у Пажевском корпусу у Петровграду), онда, Аркадиј Иполитович Келеповски (бивши секретар Великог кнеза Сергеја Романова), гардијски пуковник Владимир Чаплић, генерал-мајор Кубанске козачке војске, Фјодор Данилов и многи други. Грофица Софија Толстој је водила Руски кројачки салон, и то ће остати запамћено с љубављу.

Добровољачка армија

У Србији, прије свега у Београду, живјели су и радили и ови руски емигранти: генерал Константин Смирнов, професор механике на БУ, геолог и минералог, професор БУ, члан САНУ, Георгије Пио-Улски, историчар права, Владимир Ласкарев, професор механике на БУ, Григорије Дениченко, професор механике на БУ, Константин Серебрјаков, генерал Борис Нилович Литвинов, филолог, слависта, палеограф, професор на БУ и члан САНУ, Степан Кулбакин, дописни члан САНУ, Евгеније Спекторски, историчар и филолог, професор на БУ, Александар Погодин, генерал Михаил Федорович Скородунов, генерал-потпуковник Борис Александрович Штајфон, византолог, професор на БУ и члан САНУ, Георгије Острогорски, професор историје словенског и византијског права, Константин Вороњец, енциклопедист, Александар Соловјев и многи други са високим звањима и огромним искуством у различитим областима друштвених и природних наука.

И у мали војвођански град Велики Бечкерек, тих дана, пристижу Руси, племићи и племкиње: кнез Шерјеметјев (унук по мајци Императора Николаја I), Маргарита Хитрово, дворска дама (која је једно вријеме провела у прогонству са царском породицом), кнез Борис Гагарин, књегиња Шаховска Рада, гроф. Гендриков Александар Васиљевич (његова рођена сестра је убијена заједно са царском породицом), гроф. Сергеј Витвински, адмирал И. И. Степанов, а од 1939. године у овом граду је живео и унук Л. Н. Толстоја, Михаил Иван Романенко и многи други припадници руске аристократије који су морали да бјеже од црвеног терора и погрома који је захватио њихову отаџбину.

Пушкин

На нашим просторима живјели су и директни потомци Суворова, Пушкина, Љермонтова... Рођени брат Булгакова и многи други потомци и блиска родбина угледних и значајних Руса који су задужили своју домовину, а они, њихови потомци, своју другу отаџбину Србију.

Са посебном љубављу и поштовањем осврћемо се и на козаке који, по други пут , стижу међу Србе. Као и претходни пут они углавном насељавају Војводину, и одмах по доласку оснивају своје „станице“. Међу њима се намах запажа снажно развијена солидарност, лојалност држави и пријатељски, братски став према домаћем становништву. Образованији козаци учествовали су у културном животу руске емиграције. У избјеглиштву су веома ријетко успијевали да стекну сопствено имање, али, су зато, више него успјешно, оснивали своје задруге у којима су организовали производњу пољопривредних и занатских производа. Образованији су добијали чиновничка запослења, као писари, инкасанти и порезници.

Најбројније козачке заједнице су биле стациониране у Београду, Новом Саду, Нишу, Краљеву и Херцег Новом. (Да прича о козацима није страна нашем народу, посебно у Војводини, потврђује и то што су се до недавно, старији становници војвођанских градова и села, добро сјећали козака који су ту дошли да заувијек остану.)

Сматра се да је на нашу територију пристигло и населило око 300 козачких заједница. Око 5.000 козака, од чега 3.000 из области Кубана, нијесу жељели да се насељавају у градовима већ су , као што је речено, образовали за њих уобичајене козачке „станице“. У сеоским срединама насељавало се десетак- највише педесетак породица, које је предводио и њима управљао козачки старјешина, атаман. Козака је још било у Шајкашкој, Чуругу, Жабљу, Госпођинцима...

У мјестима свог боравка приспјели козаци се нису либили да прихвате и најтеже послове и задатке. Радили су на изградњи путева и жељезнице широм земље.

Њихове војне вјештине биле су од велике користи у одбрани немирних граница са Мађарском и Албанијом, гдје је дјеловала Козачка коњичка дивизија. У децембру 1924. године 108 кијевских хусара, на челу са пуковником Миклашевским, а по задатку краља Александра, под борбом су ушли у Албанију. Помогли су да се изврши државни преврат и да се устоличи млади краљ Ахмет Зогу. До 1939. године хусари су били у служби албанског краља.

Двије руске козачке заједнице у Банату, Јесауловска и Верхне-Курмјарска, у селима Томашевац и Сакуле, биле су јединствене у свијету. Чинили су их 40-так козака који су из Русије кренули организовано: са атаманом на челу, управом, касом, административним књигама и печатом. Брзо су се навикли на живот у војвођанској равници и ородили са мјештанима.

Хоћемо и морамо овдје да подсјетимо и на чувени „Руски пут“. Повезивао је Врањску Бању, села Корбевац и Криву Феју, и преко планине Бесне кобиле завршавао је у Босилеграду. О њему се говорило као о жили куцавици јужне Србије.

Мало ко зна да су га у потпуности саградили, од 1921-1925. године, припадници чувене Кубанске козачке дивизије чији је командант био белогардејски генерал, Василиј Логвинов.

Тако су козаци показали Србима, да им занат није само ратовање већ да знају и да граде!

Данас , из евиденцији руског храма св. Тројице у Београду (који су изградили 1924. године руски емигранти уз помоћ владе Србије и неколико добротвора), видимо да у Србији више нема никог ко је рођен у царској Русији. У Србији живе њихови потомци и један број новопридошлих Руса. По сазнању Руске амбасаде тај број се креће између 7 до 8.000 људи.

„Царских Руса“ који су избјегли у Србију од бољшевичке помаме и црвеног терора, да баш овдје нађу свој нови дом, више нема! Чињеница да су, дуга љета, били међу нама са свим својим силним и крепосним енергијама, знањима и културом, а да их више нема, не значи да су избрисани из нашег памћења. Напротив, у Србији и Црној Гори, које су дуго биле под комунистичком окупацијом, сваким даном се буде и јачају сјећања на немјерљиви допринос руског човјека свеукупном развоју наше земље. О томе, између осталог, скромно свједочи и овај сајт, који је само дјелић наше ослобођене националне меморије, наше нове и јасне културе сјећања, о себи самима и другима.

Срби данас памте себе, ко су и шта су били. Једнако памте и своју браћу Русе који су им вазда ваљали! p>

Сјећају се Срби, једнако као и Руси-да нијесу били то што јесу, онда када их није ни било: за вријеме бољшевичког Совјетског Савеза и накарадне комунистичко-титоистичке Југославије.

Напосљетку, иако никада није крочио на тло Србије, последњи Руски цар Св. Мученик Николај II Романов, ипак се занавијек настанио у нашим душама, гдје заузима највише мјесто у колективном и историјском сјећању српског народа. Он је скоро једини европски владар који је у Првом балканском рату 1912. године стао у отворену дипломатску заштиту балканских хришћанских народа, који су се ујединили против турског завојевача. Коју годину потом, у јеку Албанске Голготе, упутио је ултиматум савезницима да ће, уколико не помогну сустале Србе на албанској обали, да потпише сепаратни мир са Немачком. То је спасило Србе на обалама Јадранског мора, дало им шансу да се опораве и спреме за побједоносни повратак у отаџбину. Тај несебични и одвећ пожртвовани гест је и буквално спасио Србију, која је била на корак од потпуног пропадања и нестанка.

Николај II Романов

Зато када нас питају: „Шта је то Русија икада учинила за Србе!?“, када нам то најомиљеније питање постављају сљедбеници квислиншког духа, удворице, фанови и поданици Новог Свјетског Поретка, смирено одговарамо, НИШТА. Ништа нам Руси нијесу учинили!

Ништа од онога што су нам чинили Нијемци, не једном, па онда Аустроугари и Турци, у оно доба! Опет, и браћа Бугари, Хрвати, Словенци, и они су нас задужили, па браћа Муслимани, па Албанци, па онда још, у више него кукавичком нападу, и НАТО, и сва она булумента предвођена Америком! Сви горди Енглези, Французи, Италијани, Данци, чак и они! Свих оних 17 најразвијенијих земаља свијета које су се удружиле да 74 дана непрекидно, и то из далека, кукавички сакривени међу облаке, поизмакнути у највишље небеске висине, да отуда безбједно и без ризика стријељају Србе! Стотине Срба за ниједног њиховог! Жене и дјецу су убијали, кад српског војника нијесу могли!

Ништа, дакле, Русија није учинила за Србе. Никада и ништа од овога! Ништа јашта, већ што је помагала кроз читаву историју, кад год је могла и колико год је могла. Жртвовала вјековно Царство Руско за малу братску Србију! Руси никада, никада, не дај Боже, нијесу чак ни помислили, а камоли ратовали против братских Срба и освајали српске земље, као што скоро сви други, горе побројани, то јесу!

Зато је нама Русија у мислима и срцу. Најближе нашој напаћеној души која и данас вапи за правдом и бори се да опстане међу вихорове свјетске!

Идеја, концепт и текст: Драган Р. Ђикановић Израда и продукција: www.mp.rs