СРБИ У РУСИЈИ

Сваковрсна сличност нашег народа, прије свега Срба и Црногораца са руским козацима запажена је још поодавно. Тако рецимо, столник Петар Андрејевич Толстој, кога је Петар Велики послао у мисију, у Млетке, путујући Далмацијом и јужним приморјем, биљежи у свој дневник све што му се чини особеним и важним за руски двор. Између осталог, он 11. јуна 1698. године записује: ,,Допловисмо до мјесташца које се зове Пераст (Бока Которска) и у њему затекосмо много Срба који су грчке вере (православне). Ти Срби живе у близини турских градова и села. Они су ратници, у свему слични донским Козацима и сви говоре словенским језиком (српским). Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем. Недалеко од ових мјеста живе слободни људи који се зову Црногорци. Ти су људи вјере хришћанске, језика словенског и има их доста. Никоме не служе и повремено зарате са Турцима, понекад ратују и са Венетима (Венецијом)“.

Срби од раних дана, а посебно од пада Смедерева и турске окупације српских земаља, на махове, углавном појединачно или у мањим групама, насељавају рубна подручја руског царства. Трагове насељавања на руској земљи тешко је и скоро немогуће поуздано пратити и документовати све до друге половине 16. вијека, када биљежимо први помен о Србима у редовима козачких заједница. За обје заједнице био је карактеристичан војнички начин живота: заједништво, колективна самозаштита, расподјела обавеза и економска узајамност. Изборно начело равноправности и решавање важних питања на опшим народним скуповима допуњују сличности нашег народа са козацима, поготово Црногораца. Срби и Црногорци су у околностима сталног надирања Oсманлија на њихове територије развили специфичан ратнички начин живота и томе саображен менталитет. Специфичну свијест која слободу види и доживљава као врхунску вриједност, која нема цијену и за коју се вриједи жртвовати без остатка. У црногорским брдима, на том маленом острву слободе, временом израста својеврсна „Српска Спарта“ оличена у особеном разумевању „чојства и јунаштва“ и пуној националној свијести, који су једина залога опстанка пред агаренском најездом; на њу се одговара једнако старозавјетно „око за око, зуб за зуб“. У околностима сталне пријетње и најезде азијатских хорди и војних инвазија на српске земље, то је било животно неопходно. Најраспрострањенији облик отпора је било четовање и хајдучки покрети. Они су изњедрили читаву ниску јунака, који су пронијели славу српског оружја. Српски и црногорски отпор националном и религијском угњетавању и угрожавању виталних народних интереса, дуго је био примјер хришћанској Европи. Она ће и сама ускоро морати одсудно да брани цивилизацијске вриједности континента, који се прилично заљуљао пред страшним ударом Османлијског завојевача.

Ако „јунаци“, то јест, хајдуци имају, како видимо, сваковрсне сличности са слободним козацима, онда и „српски граничари“ на јужним ободима Хабзбуршког царства, као витешка предстража у предзиђу Европе, скоро у потпуности сличе Козацима на кавкаској граници. И једни и други су ослобођени феудалних обавеза и намета, живе као слободни људи организовани у својеврсне „самоуправе“ и милитарне аутономије, којима је једини задатак и обавеза чување граница царстава: козаци, руског а Срби, аустроугарског.

Хајдук Вељко

Славна служба српских пукова била је толико цијењена, да су сви нови пукови који су се формирали за владавине царице Катарине Велике, додјељивани углавном под команду српских официра. Архивска грађа свједочи о томе неупитно и најдиректније. Руским јединицама ће командовати осам генерал-поручника: Иван Самуиловић Хорват, Иван Ђорђевић Шевић, Рајко де Прерадовић, Максим Зорић, Тодор Чорба, Ђорђе Шевић (унук првог Шевића), гроф. Иван Подгоричанин и Јосиф Хорват (син старог Хорвата); дванаест генерал-мајора: Семен Гавриловић Зорић, Никола Чорба, Ђорђе Богдановић, Давид Неранџић (који је држао да је поријеклом са српског Косова), Ђорђе Хорват, Иван Хорват (оба ближи рођаци старог Хорвата), Ђорђе де Прерадовић, Иван де Прерадовић (синови старог де Прерадовића), Коста Лалош, гроф. Ђорђе Петровић Подгоричанин, Иван Штерић, Семен Чарнојевић од славне лозе; па онда, четири бригадира, па још и седамнаест пуковника, четрдесет и два потпуковника, тридесет и седам мајора и небројено нижих официра. Довољно да Русија мирно спава!

Као што рекосмо, први помен о Србима и Црногорцима међу Козацима пада у другу половину 16. вијека. У петстостраничном регистру сачињеном 30. марта 1581. године биљежи се: „Марко . . . Српске землље“. И још: „У Сич ишли су. . . и Срби и Бугари и Црногорци и други Словени.” Заједничка православна вјера и језичка сродност допринијели су њиховом успјешном прилагођавању козачкој средини. О српском поријеклу појединих Козака свједочи и значајна количина презимена са коријеном „серб“ - Серби, Сербинов, Сербиненко . . . Код запорошких Козака сусрећемо презимена: Дукић, Зорич, Радић, Симић . . . Они који су заслужили повјерење бирани су на највише дужности. Тако је Србин Остап, 1698. године, регистрован као писар Запорошке војне дружине. Напредовању Срба у козачким редовима највећем су доприносила војна умијећа, па онда и знање језика, обичаја и турске ратне тактике. У трећој четвртини 18. вијека, тј. у последњем периоду Запорошке „Сабље“, могло се у њој набројати на десетине Срба, о чему свједоче регистри и војна увјерења.

Запорошки козак

Постоје свједочанства да су Срби, током вјекова, улазили чак и у ред козачке Генералне пуковније. Србин Митко Мигај је Хетману Ивану Виговском био главни бунчужник (носилац козачке палице), што је једно од највиших звања. Међу малоруским племићким породицама Генералне пуковније Запорошке војске у време „Хетманства“ (1648 -1746), има више родова српског поријекла: Божићи, Дмитрашко-Рајићи, Милорадовићи, па онда род Ивана Фјодоровича Сербина, лубенског пуковника, као и род Војце Сербина, пуковника пјереславског. Иначе, у Пјереславској пуковнији Срби су читав вијек заузимали кључна мјеста: Дмитрашко-Рајићи, прије свих, Новаковићи, Требињски (Угричићи-Требињски), а од друге половине 17. вијека Срби углавном чине команду пука.

Ваља подсјетити и на ове Србе у Русији: на најславнијег руског војсковођу, Михаила Голенишцева Кутузова Смоленског - који је, ако није да то било кога срди, поријеклом Србин из села Шандора надомак Суботице у Бачкој, гдје му је у његово доба још била жива блиска својта; на војног министра Милутина, на министра финансија Књажевића, поријеклом из Лике, на пуковника Лазара Текелију - Србина из Арада, на коњичког генерала Ђорђа Арсенијевића Емануела (рођен у Вршцу 1775. године), који се бијаше прославио као руски војсковођа у рату са Наполеоном и у бојнама за Кавказ; па онда на генерал-ађутанта Јована Димитријевића Оклопџију, родом са српског приморја, и на многе још, чија имена поуздано знамо, али и на још више безимених, који су свакако били на ползу свом народу и Руском цару.

Михаил Кутузов

Ђорђе Арсенијевић Емануел

Током 17. вијека Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали значајна мјеста у војној хијерархији. Ипак, много више података и документованог материјала о присуству Срба у Русији, посебно у војним и козачким јединицама царства, имамо с краја вијека.

„Помози нам мили Боже,
Без Тебе се то не може,
Попушти нам тија ветра,
Пошаљи нам цара Петра. “


(Пјесма се пјевала у народу на подручју Карловачке митрополије прије сеобе Срба у Русију. )

Карловачка Митрополија

Паја Јовановић „Сеоба Срба“

Када су Срби под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године дошли у Угарску, тада у саставу Аустријског царства, сматрали су свој боравак у туђој земљи привременим и надали се што скоријем повратку у завичај. У међувремену је нада у повратак постепено ишчезла; Срби су доживјели велика разочарања и све су чешће погледивали на Исток и сањали о једновјерној Русији, која им се чинила као једини спас и уточиште. О томе понајбоље свједочи патријархово писмо упућено 1705. године Руском цару Петру Великом, које говори о осиротјелом српском народу, који се потуца по путевима и тражи свој нови дом.

Патријарх Арсеније III Чарнојевић

Руски цар Петар Велики

Пушкин

Од првих деценија 19. вијека многи значајни руски писци налазе инспирацију за своја умјетничка књижевна дјела у Србима и српској историји. Привлачила их је непрекидна и неуморна борба српског народа против завојевача, необичан национални колорит и богатство народног живота, као и егзотични ликови Срба из српских земаља који су долазили на школовање у Русију, или су се трајно у њој насељавали.

Прије свих то се односи на громадног пјесника Пушкина који је први међу руским писцима имао прилику да се и непосредно упозна са српским јуначинама, који су се храбро борили против Турака, потом емигрирали и населили јужне крајеве Царства.Тамо је он, између осталог, слушао и заводљиве приче о Карађорђевој кћерки и тиме подстакнут, посветио јој стихове у пјесми „Карађорђева кћер“.

Посебно је био фасциниран мушким јунаштвом и женском љепотом приспјелих Срба, историјским догађајима, као и ратничком вјештином Срба који су се убрзо истакли у Русији. Посветио је, дабоме, Пушкин и пјесму бесмртном Карађорђу, у стилу народних епских пјесама, са необичном словенском антитезом.

Онда, и поручник Вујић у делу М. Ј. Љермонтова „Јунак наших дана“, у поглављу „Фантаста“, главни је и трагични јунак, каквих на српској страни никада није мањкало.

Колорит српског поднебља страсно је дочарао гроф Толстој пишући у младости на француском језику приповијетку, гдје у радњу уводи читаоца следећим ријечима: ,,Срби су сиромашан и можда непросвећен али зато храбар и поштен народ, који чак ни под Турским ропством није заборавио на своје достојанство“ - не крије Толстој своје дивљење за мали балкански народ.

Ф. М. Достојевски често је помињао Србе на страницама „Пишчевог дневника“, а ми издвајамо дио који реферира на ондашња сваковрсна подметања, е, како ће руска помоћ у ослобађању Срба из турског јарма ,,бити искључиво у њену корист“. Али, упозорава Достојевски тадашњу европску и руску јавност, па и нас у ове дане: ,,Велики руски дух оставиће трагове у њиховим душама. Из руске крви за њих проливене нићи ће њихово јунаштво. Једнога дана ће схватити да је руска помоћ била несебична, и да ниједном Русу, погинулом за њих, није било ни на крај памети да их осваја!“

Па, јесмо ли схватили?

Љермонтов

Толстој

У свијести Срба који су се осјећали изневјереним у туђинској Хабзбуршкој монархији, велика православна Русија је била скоро митска „обећана земља“ у којој ће наћи свој нови завичај и спокој међу истовјерном браћом.

Годину дана прије него што ће патријарх да пошаље замолницу руском цару, у јесен 1704. године, послали су Срби из Угарске Пану Божића, команданта Титела, цару Петру Великом да извиди могућност превођења овдашњих Срба у подаништво Русије. Није познато какав је био одговор руске владе, али се зна да је Божић примљен за официра и да је заувијек остао у Русији. Недуго потом, маја 1710. године, граничари из Потиске и Поморишке крајине шаљу капетана Богдана Поповића руском цару са молбом да их у рату са Турцима не заборави позвати „да и ми пожуримо са службом својом за свог православног цара“.Петру Великом су добродошле овакве понуде, јер је иначе настојао да ојача јужне границе Русије, а и сам се увјерио у војничке врлине Срба, посебно у бици на Пруту (1711). Тамо се у борби, својом храброшћу, нарочито истакао српски одред, под командом Јована Албанеза.

Овоме претходи познати Манифест од 22. фебруара 1710. године, који цар Петар издаје због вјероломног прекршаја мира од стране султана Ахмета. Русија тако по први пут јавно иступа као заштитница хришћана на Балкану.

Михајло А. Милорадовић (поријеклом из угледне херцеговачке породице Храбрен-Милорадовића, која се половином 17. вијека иселила у Русију), рођен је у Петровграду 1771. године. Племић и руски генерал, посебно се истакао у Наполеоновим ратовима. Служио је под командом Суворова у рату против Турске и Пољске. Истакао се посебно у рату у Италији и Швајцарској(1799). У чин генерал-потпуковника унапријеђен је 1805. године, за заслуге у бици код Аустерлица, под командом Кутузова. Следеће године бива награђен мачем који је био украшен дијамантима, на њему је писало: ,,За храброст и спашавање Букурешта“.

Током Наполеонове инвазије на Русију био је један од најистакнутијих и најуспешнијих руских војсковођа у бици код Бородина. Непосредно је предводио напад у бици код Вјазме, која је запечатила француски пораз. Михајло је у бици код Лајпцига предводио руско-пруски корпус, а током 1814. командовао је савезничким контингентом у Холандији.

Указом Императора Александара II Романова, 1813. године, добио је титулу наследног грофа, а 1818. године постављен је за генерал-губернатора Санкт-Петербурга. У једном тренутку словио је за најодликованијег активног официра царске руске војске!

Михаило А. Милорадовић

Милорадовић-Храбрени, поријеклом из Херцеговине, старином су племићка породица која по исељењу у Русију врло брзо напредује и у дугом временском периоду припада самом врху војне аристократије руског друштва.

На десетине Милорадовића је службовало у царској војсци, и скоро да нема породице која је војним позивом дала тако велики допринос Руској империји.

Почев од првог пуковника Јефтимија (Јеронима) Милорадовића, па онда, пуковника Михаила, пуковника Александра, пуковника Гаврила, секунд-мајора Андреја, генерал-лајтнанта Николаја, пуковника Михаила И. Милорадовића, генерал-поручника Андреја С. Милорадовића, генерал–мајора Петра, гардијског пуковника Димитрија, генерал-лајтнанта, грофа Григорија А. Милорадовића, лајб-гардијског капетана Бориса, све до најпознатијег и ловоровим вијенцима овјенчаног генерала пјешадије и генерал-губернатора, грофа Михаила А. Милорадовића.

Посебно издвајамо пуковника Гаврила И. Милорадовића, козачког старјешину и пуковника Михаила И. Милорадовића, такође козачког старјешину, команданта слободног козачког пука код Харкова.

Прије него што је Петар Велики пошао са војском на јужне границе чиме је почео знаменити Прутски поход, издао је царску Грамоту, коју је саставио М. Милорадовић, а коју је преко њега упутио, прије свега Црногорцима, али и свим другим хришћанским народима на Балкану, којом их позива на оружје против Турске.

Поморишје: српски граничар

Руска царица Ана

Нешто касније Петар Велики ће Јовану Албанезу, за кога Захарије Орфелин тврди да је Србин родом из Подгорице, да уручи „Позивну грамоту“(1723.) да у Хабзбуршкој монархији међу Србима регрутује војнике за „неколико хусарских пукова“. Албанез је по свему судећи успјешно обавио задатак, јер се исте године одселило из Потисја 459 Срба, а идуће године још око 600 људи. Насељени су у Малорусији, а неколико година потом царица Ана формира Српски хусарски пук, који ће као елитна јединица учествовати у рату против Персије.

Србин војник (граничар) у Срему, израђено према енглеској гравири из 1742. године.

Српски граничари

Царица Ана, дакле, наставља политику свог великог претходника покушавајући да поступно изађе на Каспијско и Црно море, што је убрзо довело до новог рата са Турском. Зато је царица, на предлог грофа Вајсбаха, поново позвала Србе из Угарске на пресељење у Русију како би ојачала војни кадар. Срби су то једва дочекали и врло брзо су почели да пристижу у великом броју. Међу њима је било и најугледнијих српских породица из Хабзбуршког царства. Дошли су, између осталих, и Јован Стојанов, већ славан, онда, Стеван Витковић, Панић Божић, Димитрије Перић, а нешто касније и најчувенији међу њима, Петар Текелија.

Сви су они постигли сјајне војничке каријере. Јован Стојанов је догурао до генерал-мајора и командовао, српским, угарским и влашким хусарским пуковима. Ускоро је био у прилици да покаже изузетно војничко умијеће у ратовима са Пољацима, Татарима и Турцима. И сви остали су задобили високе чинове и велики углед у руској војсци.

Међу последњима од угледних породица које су населиле у Русији прије Хорватове „сеобе“, био је, као што рекосмо, и Петар Текелија. Стигао је као поручник, да се у Русији убрзо вине у највеће висине. Од свих приспијелих Срба направио је највећи успјех и најсјајнију војничку каријеру. После многих ратних заслуга и успјеха у командовању елитним јединицама руске војске, унапријеђен је у чин фелд-маршала! Њега је сам Суворов неизмјерно хвалио и истицао његову вјештину, посебно у директним дуелима са сабљом, гдје Петру није било равног међу свом војском. Уосталом он је син чувеног војничине Ранка и унук више него славног оберкапетана Арадског и заповједника Моришке милиције, Јована Текелије, који ће ноћу под звијездама да проведе војску Еугена Савојског кроз ритове до Сенте, гдје ће Турци до ногу бити потучени.

Петар Текелија

српски генерал Симеон Зорић

Међу Србима који су били на највишим положајима у руској држави и друштву, посебно истакнуто мјесто заузима генерал Симеон Зорић. Он припада другој генерацији српских досељеника у Русију. Рођен је 1742. године, одрастао је у Русији, гдје је и похађао најпрестижније руске војне школе.

Унапријеђен је у чин генерала и постао љубимац царице Катарине Велике, која се преко њега упознала са Србима и Србијом. Учествовао је у једногодишњем рату са Турцима, у коме се истакао храброшћу и вјештином командовања. То га је препоручило за сам врх руске војне хијерархије.

Његов живот и дјело свједоче да Срби у Русији нијесу заборављали своје поријекло и да су несебично помагали свој завичај и отаџбину, материјално али и политички; својим огромним утицајем који су имали на руском двору за дуга времена.

Сам освит 18. вијека је, дакле , баш онај историјски тренутак када ће Срби, као већ организована ратничко-војна формација на просторима Малорусије, доћи у непосредни контакт са козацима Запорошке Сече. Под командом Јована Албанеза, Српски хусарски пук („жолнери“), насељава простор у Бахмутској провинцији, у близини тврђаве Тор (од 1789. - Славјанск).

Након што је Албанез исчезао у персијском походу команду над српском јединицом преузима мајор Михајло Стојанов, а од 1764. године пук предводи чувени Петар Текелија. У то вријеме, дакле, половином 18. вијека, Срби су у Русији већ били на гласу као неустрашиви ратници, добро обучени и опремљени. То је заправо вријеме и највећег прилива српских избјеглица са простора Аустро-угарске, махом граничара, који ће се већином ухљебити у руској војсци и козачким трупама. Али сви они, прије свега официри, међу њима и генерали, сви они који су међу првима закорачили на руско тло, бјеху само мала претходница читавој војсци коју је наш народ даровао Русији.

Бородинска битка

српски генерал, гроф, Петар Ивелић

У нас се мало зна да је у чувеној Бородинској бици у руској војсци учествовало и ратовало, ни мање ни више, него десет генерала Срба и далеко већи број команданата нижег ранга , подофицира и војника.

Наиме, у саставу царске армије Императора Александра I, а под командом фелдмаршала Кутузова, били су: најславнији, ђенерал пјешадије Михаило А. Милорадовић, затим, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни савјетник Никола Богдановић Богданов, генерал поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал, барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор, гроф. Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петковић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић. Од укупно 37 генерала руске војске у Бородинској бици!

барон, Илија Михаиловић Дука

Николај Васиљевић Вуић

Посебно је интересантан рад Средоја Лалића који се бави прецизним пописом Срба који су током 18. вијека стекли највише чинове у руској војсци. Као основа истраживања послужио је рукопис Симеона Пишчевића ,,Извештај сабран из разних аутора и сведен у историју преводом на словенски језик, о народу словенском, Илирији, Србији...", који се чува у Архиву САНУ у Београду.

На темељу сопствених архивских истраживања, Лалић констатује да консултовани архивски документи потврђују ваљаност Пишчевићевог списка. Ипак, аутор истраживања примјећује да Пишчевић није навео имена знатног броја Срба високих официра у руској војсци у 18. вијеку. Лалић је Пишчевићев списак допунио са још 56 Срба, тако да је укупан број са Пишчевићевих 96 повећан на 152 штаб-официра, односно 27 генерала и 125 штабских официра Срба у руској војсци.

Наглом приливу Срба у Русију највише ће допринијети укидање Поморишко-потиске војне крајине која губи на значају после протјеривања Турака преко Саве и Дунава. У тзв. Рату за аустријско наслеђе (1741-1748) доведен је у питање опстанак Хабзбуршке монархије, па царица Марија Терезија бива приморана, између осталог, да попусти угарским сталежима, између осталог, и у захтјеву да се укине војна граница. Све то доводи до насилног развојничења српских граничара, који нијесу „још ни сузу отрли“ за браћом и синовима који су погинули у ратовима за Аустрију. Они неће хтјети, ни по коју цијену, да се вољно одрекну „милитарних“ повластица и да буду „провинцијални паори.“ Такав однос према њиховим заслугама и губитак стечених права и привилегија само их учвршћује у науму да крену у велику сеобу у Русију, баш онако како је то описао Црњански у свом ремек-дјелу.

Аустријска царица Марија Терезија

Руска царица Јелисавета

Тадашњи руски посланик у Бечу, гроф. Бестужев-Рјумин, предузима све расположиве мјере да се омогући сеоба Срба-граничара у Русију. ,,Када је ствар дотле дошла да бечки двор својевољно себе лишава храбре српске војске, то нама остаје да се приљежно постарамо да је придобијемо за себе", писао је Бестужев царици Јелисавети (1741-1762), напомињући да је управо њен отац Петар Велики, први предузео мјере за насељавање Срба и Црногораца у Русију.

Први наговјештаји да су добродошли у Русију која ће знати да поштује њихове способности и неупитну оданост, само је учврстила у науму већ увријеђене Србе, који хоће у Русију по сваку цијену. Нико и ништа их не може одговорити! Тако да Марија Терезија нема куд па, 5. јула 1751. године, даје дозволу за исељење Јовану Хорвату, оберкапетану „ландмилиције“ у Печкој. Он је за Русију са својим присташама кренуо већ септембра исте године. Његова група од 218 људи стигла је у Кијев 10. октобра. До прољећа 1752. овој групи се прикључило још 1000 накнадно пристиглих досељеника.

Том приликом Хорват добија чин генерал-мајора са обавезом да од приспјелих Срба оснује два хусарска и два пандурска пука. Ускоро је одређено и земљиште источно од ријеке Буг и Сухиње до Дњепра на истоку, па десном обалом ријеке све до границе са Запорошким козацима. У почетку је сједиште штаба било у шанцу Крилов на Дњепру, а касније у новоподигнутој тврђави Јелисаветграду на ријеци Ингул. Запосједнута област је била војнички организована и и као таква названа Новом Сербијом.

Генерал Хорват је 9. марта и 10. јуна 1759. године формирао два српска пука, а 1760. године још један српски хусарски пук. То је било вријеме седмогодишњег рата у коме су Срби показали невиђено чудо од јунаштва и ратне вјештине. Тако ће, рецимо, потпуковници Текелија и Зорић , 9. октобра 1760. године, око осам сати навече, предводећи српске хусаре, да изврше јуриш на берлинско предграђе Шпандау, и том приликом заробиће 1.000 Пруса, 15 виших официра и два топа.

Чувени Суворов је задивљен примјетио „да Текелија сабљом може да прокрчи пут тамо гдје он не може ни уз помоћ (Русима омиљених) бајонета“. Годину дана касније, Текелија и мајор Филиповић су код Колберга, са 700 српских хусара јуришали на 2.000 Пруса, потукли их до ногу и мнозину заробили.

Суворов

Иван Јанковић од Миријева

Након укидања Српских хусарских пукова, руске тактичке хусарске јединице, поново ће установити Цар Павле I. У најбурнијем периоду руске историје, током Наполеонове инвазије, бар један такав пук ће поново носити епитет српски, у име старе славе и српских заслуга. Међутим, далеко су у то доба значајнији сјајни и неупоредиви хусарски официри, родом Срби. Максим Зорић је командовао Изјумским хусарским пуком бр. 11, бивши капетан из Надлака , Никола Чорба, био је на челу Харковског хусарског пука, Јован Петровић, Ахтирског хусарског пука бр. 12 а Иван Јанковић од Миријева, Каваљергвардијом.

Никола де Прерадовић је код Аустерлица командовао Хусарским гардијским пуком, а генерал-мајор Иван Шевић, код Лајпцига и Бородина, Каваљергвардијом и Лајбгвардијским пуком.

Слава српских хусара никада у Русији није заборављена. Зато ће Руси просто да хрле као добровољци у помоћ Кнежевини Србији у рату за ослобођење и независност. Животи херојских Срба и Руса који су заједно ратовали и положили своје животе у војнама, најчвршћи су залог нашег братства, међусобне љубави и уважавања.

Први Срби у служби царског оружја, већ су стигли да се прославе, а у међувремену у Русију пристиже и друга бројнија група на челу са чанадским оберкапетаном Јованом Шевићем и Рајком де Прерадовићем, који су из Угарске кренули септембра 1752. године. Одлуком од 17 маја 1753. године насељавају се на простору од Бахмута до Лугана, према Дону, на јужним границама Запорошке Сече, оснивајући такозвану Славјаносербију. Њима је дата земља на југоисточној страни бехмутске провинције. То је била права пустиња, вели Нил Попов, чувени руски књижевник, и наводи ријечи још једног Србина, генерала Симеона Пишчевића - да су Срби дошли на „земљу која није обрађивана од постанка свијета; она лежи без икакве користи и становништва“. На тој и таквој земљи марљиви и предузетни Срби ускоро ће саградити села, утврде и градове, дајући им стара завичајна имена.

Јован Шевић

Славеносрбија (1753.-1764.)

Руска царица Катарина Велика

Већ 1754. године, придошлице у Славјаносербији, створили су моћне хусарске пукове спремне да држе и бране јужне границе Русије.

У суштини оба подручја су чиниле засебне милитарне аутономне области, непосредно потчињене Сенату и Војном колегијуму. Тако организовани и устројени са огромним војним искуством и гвозденом дисциплином, вјерно су служили својој новој домовини и задуго били непробојан гранични бедем и прва линија одбране Руског царства од Турака и кримских Татара.

Каквим су се показали српски хусарски пукови у јужној Русији, већ током Првог руског рата са Турцима, најбоље ће казати сама руска царица, Катарина Велика, која им је после рата благодарила рескриптумом који завршава са: „Спасибо Срби“ - хвала Србима!

Оно што је започео Петар Велики, продужила Ана, наставиће и Катарина II. Поступну али незауставну експанзију на запад и сјевер, против Пољске и Шведске, а на југу против Турске.

И њој су, као и њеним претходницима били потребни Срби. Колонизација новоросијског краја добија на замаху након укидања српских војних подручја и Запорожја. Српски пукови из Нове Србије и Славјано Сербије прелазе у слободне козачке пукове Екатаринославског намјесништва. Шевићев и Прерадовићев пук су преформирани у један. За команданте новоформираних пукова (у великој реорганизацији руске војске на југу земље), као најискуснији и у ратовима доказани официри, распоређивани су скоро искључиво Срби из оба укинута српска насеља.

Срби из ових насеља, војници и официри, учествоваће у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. вијека, а многи од њих су доспјели до највиших командних мјеста у руској војсци. Сачувана је тачна евиденција која о томе свједочи, попис штабних официра српских и осталих пукова у којима су Срби служили. Царица Катарина II је, такође, наложила и формирање Лајб-хусарског ескадрона, најелитније руске војне формације, који ће бити лични конвој њеног Височанства. Тако је 1775. године био прекомандован командант Бахмутског хусарског пука, премијер-мајор Шевић, да формира ескадрон и да над њим преузме команду. У ескадрон су углавном ушли Срби нарочите тјелесне грађе, са најбољим коњима,све војници и официри од искуства, међу њима и поручници Стојанов и Милутиновић. Лајбхусарски ескадрон је 1796. године преформиран у Лајбхусарски пук под командом, опет Србина, пуковника Антона Родијоновића Томића.

Током историје ове најелитније гардијске јединице царске руске војске многи Срби су служили као војници и као официри. Овај пук су од оснивања водили: Штерић, Милутиновић, Зорић, Томић и још три генерације новостасалих Штерића. Нарочито је занимљиво да је први и последњи командант ове јединице био Србин, и то два Штерића, први, премијер-мајор Штерић и последњи, генерал-мајор Георгије Ивановић Штерић.

У вријеме Александра III у овом пуку је служио као млад официр и најмлађи син српског краља Петра I, кнез Ђорђе Карађорђевић.

Кнез Ђорђе Карађорђевић

Ђорђе Арсенијевић Емануил

Посебно се присјећамо робусног и пргавог генерала Ђорђа Арсенијевића Емануила, који је петомилионску војску француског цара гонио све до Тиљерија у Паризу, гдје се њему лично предала Национална гарда. Овом сјајном војнику и изузетном интелектуалцу, биографију је писао његов ађутант, гласовити кнез Голицин.

У неко доба, цар Николај I именује генерала Арсенијевића за губернатора немирног Кавказа и за главнокомандујућег руске војске на југу земље. Он врло брзо успјешно гуши побуну и ову област коначно припаја Русији 1829. године.

У седмогодишњем а потом и у руско-турском рату, по неким, додуше недовољно проученим подацима, живот за Русију, за своју нову домовину, дало је приближно 17. 000 војничких Срба, којима је вјештина ратовања у крви:Бранећи Империју од Турака и Татара, Срби су беспримјерним херојством и изузетним војним вјештинама, како тврди Нил Попов, "давали примјер и стварали, својим манирима и војничким понашањем, кавалерију руске царске војске!“.

Руско-турски рат 1787-1792 (битка код Исакова)

Нажалост, из више разлога српска насеља у Русији нијесу се, као што видимо, одржала и претрајала каснији период продирања Русије према својим природним границама на Црном и Азовском мору. Ипак, Срби су махом наставили свој војни позив, у међувремену су се асимиловали, али су за собом оставили неизбрисиви траг и сјећање које и данас траје и свједочи о њиховој неизмјерној храбрости и слави коју су стекли војујући за Русију и руског цара.

Ф. И. Чајковски

Николај Николајевић Рајевски је два пута долазио у Србију. О првом боравку 1867. године , нажалост, веома мало знамо. По други пут је дошао десет година касније, 1876. године, да би као руски добровољац на моравском ратишту дао највише што може да се да, свој живот. Тако је и отишао у легенду и на странице најбоље руске литературе, као јунак над јунацима!

Може бити да је и он, као и многи други људи, Срби на руској, и Руси на српској страни, као браћа по оружју и по роду староме и вјери, може бити да су сви они, једнако и српски и руски витезови, били инспирација Петру Иљичу Чајковском да 1876. године компонује „Српско-руски марш.“

Марш бравурозно-помпезног стила и необичне музичке тананости, јесте заправо марш посвећен ослобођењу Срба уз помоћ Руса од турског ига.

За свој али и за наш, за заједнички марш, Чајковски је користио мелодију руске химне и три српске народне пјесме: ,,Сунце јарко не сијаш једнако“, „Праг је ово милог Срба“ и „ Јер пушчани прах“ (други део песме „Радо Србин иде у војнике“). Мелодије је нашао у збирци једног другог великог композитора и словенског брата, Србина, Корнелија Станковића.

Још ће један славни руски композитор да ода почаст Србима. Година 1867. била је изузетно значајна за Русију али и за сав словенски свијет. У Москви је те године организован Општесловенски Конгрес који је пратила и велика етнографска изложба, а 12. маја је у Петровграду, у сали Думе, одржан историјски концерт под вођством страсног и генијалног Балкаријева. Између осталих дјела изведена је по први пут и „Српска фантазија“ Николаја Римског Корсакова. Ово дјело је на захтев публике једино поново изведено. Публика је била на ногама и Срби су знали да нису сами „без иђе икога“!

Путовање у Русију, у оно вријеме, након што ће Срби масовно напуштати граничне просторе Аустријског царства, било је скопчано са огромним потешкоћама. Срби су путовали, што на коњима, што запрежним колима, најчешће пјешке. Морало се савладати огромно пространство руске степе, и то лошим путевима. Најчешће беспућем, на којима Србе вребају глад и болести.

Њихови гробови обиљежиће пут-непут у ,,обећану земљу“, мајчицу Русију, о чему потресно свједочи Симеон Пишчевић у својим“ Мемоарима“.

Никада поуздано није утврђено колико је Срба населило Русију, али значај овог исељавања, поготово из Хабзбуршке монархије током читавога 18. вијека, и није у самом броју, већ у неспорној чињеници да ће Срби у новој домовини временом постати значајан војно-политички фактор, и она чврста и нераскидива спона која до дана данашњег спаја два братска народа.

Карађорђe

Ако би се из данашње перспективе тумачило и разумијевало најуспјешније и најплодоносније раздобље у осмовјековној историји српско-руских одоса и сарадње, онда би то несумњиво био период Српске националне револуције (1804-1839). За вријеме Првог српског устанка Русија је значајно помогла Карађорђа, да ослободи свој народ од вишевјековног турског ропства, а током Другог српског устанка, кнез Милош је имао снажну подршку руске дипломатије, која је одлучујуће помогла да се „избори за виши степен аутономије у оквиру Османлијског царства“.

У оба случаја Русија је дјеловала савезнички, и својим је утицајем и снагом оружја допринијела да Србија снажно и незауставно закорачи на пут стварања самосталне и независне државе.

кнез Арсен Карађорђевић

Још је један знаменити Србин, као руски официр и козак, пронио славу српског оружја и учинио част нашем народу, који је у руској војној аристократији уживао велики и немјерљиви углед.
Ријеч је, наравно, о кнезу Арсену Карађорђевићу (1859-1938), брату Краља Петра I и унуку Вожда Карађорђа. По мајчиној линији Арсен је изданак гласовите породице Ненадовића.
Кнез је високо војно образовање стекао у Петровграду, у чувеном Другом Константиновском војном училишту, гдје је добио и први официрски чин – чин корнета, коњичког потпоручника.
Иако су подаци о његовом животу, пре него што је ступио на војне школе, веома штури, сва је прилика да је и пре одласка у Русију већ бивао у војнама, као француски легионар.
Биће да је учествовао у кампањама у Тонкину на Далеком Истоку и у Алжиру, гдје је већ стекао репутацију неустрашивог ратника, о чему је опширно писала ондашња француска штампа.
Иначе, Кнез Арсен је једна одиста егзотична и интригантна фигура, о чијој су плахој нарави (биће на ђеда Црног Ђорђија) и вјештој руци испјеване читаве поеме! Посебно о епском двобоју са својим најбољим пријатељем, грофом Манерхајмом.
Овај стамени Карађорђевић, племић и генерал у двије војске (руској и српској), легионар и козачки заповједник, ненадмашни мегданџија од кога су зазирали и јапански самураји – најодликованији је српски официр свих времена! Равно 18 пута му је указана част, француским, руским и српским одликовањима. Између осталог одликован је и једним од највиших руских одликовања – Златним Георгијевским оружјем, сабљом, и то оном посебном која је украшена дијамантима и коју је носило свега четворо руских генерала и адмирала. Сабља је украшена и царским грбом, царским монограмом („А II“ – Александар II) и орденима св.Ђорђа и св. Ане. На дршци је угравирана посвета: „За храброст!“
Као српски и руски официр, потоњи генерал у обје војске, Арсен Карађорђевић је учествовао у небројеним биткама, од Вијетнама до Балкана, од Варшаве до Алжира. Увијек се истицао личном храброшћу и немјерљивим јунаштвом, као и изузетном вјештином командовања. Посебно се памти његова проницљивост и изванредна војна тактика коју је користио гонећи кроз Албанију Џавид-пашине разбијене одреде.
У ријетким мирнодопским временима био је пасионирани посјетилац раскошних салонских забава, а посебно је познат по небројеним двобојима гдје је оружјем бранио част, без зазора и милости према противнику.
Непосредно по избијању руско-јапанског рата 1904. године, Арсен се добровољно пријављује у козачку коњицу. Био је расопоређен у II Нерчински, а потом у II Аргуски пук II бригаде забалкајске козачке дивизије. Преведен је у чин козачког јесаула (капетана) и командовао је прво ескадроном а потом и коњичким пуком. Борио се у чувеним биткама око Порт Артура и у једној од најкрвавијих битака тог рата, у бици код Мукадена. За показано јунаштво унапријеђен је у чин пуковника и одликован више пута, коначно и Златном Георгијевском сабљом.
Сам Кнез се посебно поносио својим учешћем у Балканским ратовима гдје је као дивизијски генерал командовао Коњичком дивизијом која је одиграла кључну улогу у Кумановској бици, једнако и у бици за Битољ, као и у чувеној Брегалничкој бици. Они који су га добро знали, веле да је био надасве скроман спрам своје војничке каријере. Ријетко је о томе говорио, једино је понекад знао да се присјети козачког живота и нескривено искаже осећање велике љубави и поштовања.

Нијесу Срби, као што се то обично мисли, у Русији само војевали за царску круну. Допринос својој новој домовини су дали и они други Срби којима је оружје било знање и струка. Између многих, издвајамо Владимира Пичету (1878-1947) Србина из Мостара, писца Историје белорусије, белоруског и руског академика, затим, Федора Јанковића Миријевског(1741-1814) , реформатора руског школства, онда, Атанасија Стојковића, научног радника, ректора Харковског Универзитета кога је за допринос руској науци Александар I одликовао орденом Светог Владимира. Посебно издвајамо Огњеслава Костовића Степановића (1851-1916), српско-руског научника и проналазача. Регистровао је преко стотину изума, а у руским изворима, наводи се као конструктор и проналазач првог „ваздушног брода“ који је „ из много разлога заслужио да будуће генерације памте његов научни подвиг“. Свој допринос су дали и многи други Срби, мање познати , као и сви они који су, нажалост, остали непознати нашој јавности, али се зато у Русији сматрају заслужним грађанима.

Огњеслав Костовић

Сава Владиславић Рагузински

Сава Владиславић - Рагузински, или „гроф Рагузински“ био је савјетник цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје, оснивач обавјештајне службе, човјек који је „открио“ Кину и уредио руске границе, врстан путописац, полиглота и велики црквени добротвор. Рођен је у Јасенику близу Гацка у Херцеговини, али је врло брзо са оцем Савом, херцеговачким кнезом, пошао за Дубровник, па онда у Херцег Нови, гдје је изгледа и одрастао. Одатле ће кренути у велики бијели свијет и доспјети у највеће висине руске дипломатије, најближе Петру Великом, чинећи велику част свом српском роду. „За четвртину стољећа биће умијешан у све важне догађаје руског царства: закључио је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, пакт о пријатељству и коначном разграничењу Кине и Русије са кинеским царем у Пекингу, али је Владиславић, што је до сада остало непознато српском народу, нажалост, био и први Србин који је још на истеку тамног 17. стољећа задобио Русију и лично цара Петра Великог за ослобођење српства и Балкана. “- записао је његов рођак, књижевник и дипломата, Јован Дучић.

Коначно, нема руске историје која може бити исписана а да се на помену прослављене српске граничне јединице, српски хусарски пукови, њихови славни заповједници, који су учествовали у бројним бојнама и ратним походима: у седмогодишњем рату (1756-1763), у ратовима против Турске (1768-1774 и 1787-1791), у оружаним интервенцијама у Пољској (1764-1768) и Запорошкој Сечи (1775). У саставу руске армије која је продрла дубоку у Пруску (1757) посебно су се истакла два српска пука. У походу на Берлин (1760) српски пукови су одиграли можда и најзначајнију улогу.

Седмогодишњи рат (батаљон гарде код Колина)

Тако се Срби скоро пуних осам вјекова континуирано исељавају у Русију, што појединачно, кадкад у мањим, понекад у већим и бројнијим групама. Вриједни и марљиви, наустрашиви и храбри, и увијек безгранично одани својој новој домовини и њеним интересима, учиниће да Руси кроз вјекове поштују, љубе и колико год могу помажу наш народ и наше државе.

Идеја, концепт и текст: Драган Р. Ђикановић Израда и продукција: www.mp.rs